Chitchat

Ne mogu da slušam jer unapred znam šta ću čuti. Pa onda znam i šta ću ja reći, pa šta sledi nakon toga što sam ja izgovorila, i tako u beskraj. Gde uvidim da zapravo ni ne učestvujem u trenutnoj konverzaciji, a kad već ne učestvujem, bolje da radim nešto zanimljivije dok se pravim da slušam, umesto da unapred pobrajam replike. Na primer, gledam mišiće lica i kožu koja se grči kada se oni pomeraju, kao da stotine alien-a želi da izadje napolje. Zapravo i želi. I njima je, verujem, dosadilo da učestvuju u tim pričama koje se ponavljaju. Gledam brzinu treptaja. Kada priča nije istinita dosta je učestalije, mada, ako je dovoljno uvežbana,  ne trepću toliko. Obrve, koje su zapravo samo rožna materija, samo gusta dlaka koja je iz nekog razloga nikla na sred čela; a sa druge strane su i te kakvi akteri. Položaj obrva je dosta  bitan u dočaravanju vizije svog ega, ako nisu u istoj ravni, pun pogodak. To je položaj koji treba fiksirati u razgovoru sa nepoznatim, nepoznatom ženom naročito.  Uzdignuta obrva, najčešće leva,  vas postavlja u inferioran položaj, i diktira vam da verujete svemu sto čujete,  ona je oličenje ozbiljnosti naratora. Medjutim, moja leva je isto tako trenirana da kada čuje gomilu besmislica se i ona sama podigne i stane u odbranu toj gustoj obrvi preko puta. Kao pijuni u šahu. Onda se druga strana povlači i staje u gard. Obore se na dole u obliku latiničnog V. Tu dolaze i oni alian-i koji naprave brežuljke na čelu. Oni mi uvek budu simpatični, jer, zamišljam ih kako se trude,  gusto nabijeni pod kožom, kako im je vruće, znoje se,  i kolena im klecaju dok drže taj teret, i nadaju se da neće dugo potrajati. Nasmejem se i dam im do znanja da su slobodni; kakvo olakšanje. Taj osmeh, to jest taj gest pokazivanja vilice, samo mi ljudi tumačimo kao dobar znak, kod životinja to i te kako nije dobro.  Onda priča može da se nastavi, vidim vilicu i preko puta, trudim se da ne zagledam zube jer uvek nadjem neku manu. Možda sam malo i opterećena tim zubima, ali retko vidim neke sasvim zdrave. Da se razumemo, imam zube kao konj, ali zdravi su i na broju. Da nije tako smejala bih se zatvorenih usta dok ne regulišem situaciju. Ali ljudi nemaju problem, očigledno. Mada dobro, samo im još i taj fali, imaju ih dovoljno. Vilica nastavlja da se mrda, priča teče, gledam ruke kako traže zanimaciju u kosi, na stolu, po džepovima, kao da je i njima dosadilo da slušaju. Pitam se kom delu zapravo nije dosadilo, kada nas je mnogo ovde na drugoj strani. Onda se setim, dobro, okej. Smešno mi je. Moram da kontrolišem ovo pokazivanje zuba jer očigledno podstiču sagovornika, ili i njegovi zubi staju u odbranu kao moja obrva. Pitam se da li to lice ima ime, sigurno ima, svako ima, ali sigurno ne znam koje je u pitanju. Sledeća igra je pogadjanje imena. Sigurna sam da postoji neki šablon imena i fizionomije, iako ime dobijete još kao bezlični mali goluždravci, ail par puta su se moje pretpostavke ispostavile kao tačne i od tada verujem u svoj šablon. Istinito je koliko i horoskop, a dosta ljudi veruje u horoskop, smem onda i ja u svoj šablon. Rekla bih da ovo ime pocinje na M ili N; M ili N najčešće ima smedju kosu, retko skroz kratku, mada ako se uklopi jos par okolnosti, može biti i ćelavih MN. Sad mi je čak i moja igra dosadila. Izvinim se MN-u, moram po još jedno piće, dva, i da se potrudim da u povratku sa šanka ne stanem na isto mesto.